Сусрео сам се са сликама Ђура Лубарде у Плаву једног љета, у тјескобној просторији плавског хотела гдје се од посјетилаца једва могло прићи; и једва успоставити прави, интимни контакт с оним сто бјеше умјетник изложио. 

Па ипак, поред свега, и поред пригушености простором и људством, са тих Лубардиних слика продирала је до нас блага нека ведрина, зрачила је мекота боја, домахивали су замишљени пејсажи, освајала њихова лиричност Тек сјутрадан, сам и на миру, могао сам да се суочим са дискретном љепотом ових слика која је, баш зато, говорила много висе и непосредније. Нису то била громогласна платна него тиха саопштавања и сугестије слика­ра - пјесника, оне су шапутале поезију оку и срцу, причале о стварности доживљајај кроз снажну емоцију.

Понекад то су реминисценције на ренесансне пејсаже, у њима је  спокојство и кад се гране повијају под олујом, свуда пастелно оваплођена природа којој Лубарда као заљу­бљеник прилази и којој сав у оданости предаје себе. У њего­вим сликама нема протеста нити грча, има само чудесног друговања са предјелима упијеним богато и разноврсно. То није пијанство него флуидна треперавост, топлина, душа. Пуна њежност прелива се са њих, њежност која смирује, привлачи, одводи у маштање. Лубарда је, очито саговорник природе и њен емотивни интерпретатор који бира оно што је лијепо у њој и сто га отуд неодоијиво дозива. Његов ликовни говор је немало сетан али и подстицајан, и бјежи од сваке оштрине и опорости. Слике јесу реалистичне али не и статичне и изражајно круте: довољно је мало пажљивије уронити у њих па да са њих заструји жива симфонија боја, измаглице, мелемне тишине кра­јолика у којој се заборавља много шта од узнемирености животне свакодневнице. 

Све те слике пуне су дубоког неба, које доминира, које није равна безизразна плоха од сивила, него напротив: и оно пуно изражајних одбљесака. Пред овим сликама покрећу се осјећања која су можда била потиснута у нама, са њих допире шапат природе који нас релаксира, очи­гледно је одсуство сваке драстичности… говор је немало сетан али и подстицајан, и бјежи од сваке оштрине и опрости. Слике јесу реалистичне алл не и статичне и изражајно круте: довољно је мало пажљивије уронити у њих па да са њих заструји жива симфонија боја, измагиице, мелемне тишине кра­јолика у којој се заборавија много шта од узнемирености зивотне свакодневнице. 

Бјеше сишла у мене, неочекивано, у тишини плавског салона, поезија са тих непретенциозних а драгих слика, и ја се запитах - ко је тај њихов сликар, тај лиричар, тај Ђуро Лубарда мени до тада, нажалост, непознат.                                   

академик Душан Костић, 1982.